Невероватно археолошко откриће код Лесковца из 1999. потпуно је заборављено. Пре 3500 година на простору данашње Србије произведен метал недостижан данашњој цивилазицији.
На Туровићевој игли, једном од најспектакуларнијих проналазака у пребогатој археолошкој ризници Србије, полако се хвата корозија заборава. А пре само двадесетак година о њему се писало и говорило са егзалтацијом.
Артефакт из праисторије, ископан септембра 1999. у Лесковцу, из сефова државе враћен је недавно у музејске депое. Неколико година игла је провела похрањена у најзаштићенијим касама у Београду да би се испитивала у научним лабораторијама и евентуално откриће њених технолошких тајни употребило у технолошком искораку Србије. Данас се налази у музеју у Лесковцу, али није у сталној поставци.
Гвоздена игла дугачка 64,5 центиметара направљена је од гвожђа чистоће 98,86 одсто. Данас у свету не постоји технологија којом би сличан предмет могао бити искован.
Још само у Индији, надомак Делхија, у дворишту Кутуб Минар џамије, стоји стуб од сличног материјала, тежак шест тона, а дуг 7,2 метра, који датира из четвртог или петог века, који је за Ериха фон Деникена доказ да су живот и технологије на Земљу донели посетиоци из свемира. Баш као и наша игла, ни овај стуб не рђа, но одолева свим временским неприликама.
Др Милорад Стојић, из Археолошког института у Београду, човек који је најзаслужнији што је вест о проналаску на Хисару „као бомба“ одјекнула у светској научној заједници, данас је пензионер. Шћепан Туровић, археолог аматер који је професионалце одвео на брдо, а сам пронашао чудесни предмет, тешко живи под Хисаром. Није добио награду за проналазак, чак ни почасно октобарско признање града.
– У Септембру 1999. радили смо археолошка ископавања на локалитету Хисара трагајући за наслеђем брњичке културне групе која се развијала од 1300. до 1050. године пре наше ере – говори за Новости др Стојић. – Одмах смо нашли низ капиталних доказа да се ради о најбогатијем налазишту из овог периода праисторије на свим меридијанима, али проналазак Туровићеве игле оставио нас је без даха. Наиме, постоје историјски докази да у овом периоду цивилизације само Хетити, народ углавном познат из Библије, прави предмете од гвожђа. О хетитском гвожђу знало се из списа на клинастом писму овог народа који је живео на тлу Мале Азије, а чија је престоница била на северу данашње Турске.
Резултати анализа у Нуклеарном институту у Винчи и лабораторији смедеревске железаре били су шокантни. У моћној лабораторији Института, методом енергетско-дисперзионе икс-флуоросцентне спектроскопије, доказано је да је предмет начињен од чистог гвожђа и да нема других метала, што га чини „изузетним у глобалним размерама“. Налаз је потписала др Мирјана Марковић.
Анализе су поновљене у „Сартиду“ на моћном рендгену за метал. Показало се да су металурзи из 13. века пре нове ере произвели предмет од чистог нерђајућег гвожђа који је савршено компактан.
– Када сам питао технолога у Железари како је могуће направити овакав предмет, он је одмахнуо главом и рекао да су, колико он зна, били потребни милиони и милиони удараца о комад како би се „родила“ племенита чистоћа – додаје Стојић.
После испитивања у Смедереву, уследио је пут Туровићеве игле који није до краја познат. Пребачена је прво у сеф Археолошког института, затим у друге „државне касе“, а једно време, из „стратешких разлога“, није причано о њој.
Артефакт је испитиван и у Институту за физику у Београду, на апарату десет пута моћнијем од оног из Винче, а у помоћ је из Америке донет и њихов „еталон“ чистоће који је направљен у космичким условима. Показало се, међутим, да је „еталон“ искован у свемиру „прљав“. Игла из Лесковца тако је постала еталон Американцима.
– Откривање формуле вечитог гвожђа свакако би било историјски искорак у технологији – говори Стојић, уз ограду да је он искључиво археолог. – Метал који може непрестано да се рециклира и прерађује сан је човечанства. Какви су тачно били планови наше државе са овим материјалом, не могу да кажем. Знам само да је гвожђе и даље водећа технолошка сировина на планети.
Непроцењиво благо
– Крајем прошлог века радио сам истраживања брњичке културе, тачније некропола, гробница, пронађених крај Медвеђе, у селу Врапце, када сам отишао у Лесковац да у тамошњем музеју требујем неке ствари – сећа се др Милорад Стојић. – Потпуно случајно, ту се затекао и Шћепан Туровић, који је носио у врећи остатке керамике ископане на Хисару за коју ми професионалци нисмо знали да постоји. Тако су кренула и пробна ископавања.
Угледни научник наводи да су на Хисару пронашли слојеве који сведоче о постојању цивилизације на овим просторима од 13. века пре нове ере па све до остатака наших средњовековних манастира. Тако богатог налазишта, каже, нема код нас, а само из праисторије пронађено је чак 7.000 артефаката, укључујући бронзане игле, остатке калупа за ливење гвожђа…
Не знају како да је датирају
Туровићева игла данас се чува у сефу Народног музеја у Лесковцу. Није, међутим, изложена у оквиру нове сталне поставке због несагласности око датирања.
– Из београдског Археолошког института добили смо мишљење да овај предмет јесте од чистог гвожђа, са малим примесама других метала, како је и раније утврђено, али да никако не може да се датира у 13. век пре нове ере. С обзиром на околности налаза, они, засад, не могу са сигурношћу да тврде којем времену приписати Туровићеву иглу – каже археолог Смиља Јовић, виши кустос Музеја у Лесковцу. (И. М.)
Драган Вујичић, Новости
Извор: Hronograf.net
