ПОМАЖЕ БОГ! Бити добар Србин јесте пре свега бити добар човек! Окупљајмо се око наших најбољих вредности.
Ниједан народ не бира случајно чиме ће бележити своју прошлост. Ћирилица је писмо на којем су настајале српске повеље, рукописи, књиге и завештања — писмо у којем се један народ препознаје, чак и када не уме да објасни зашто.
Српски језик треба писати ћирилицом. Латиница остаје оно што је одувек добро служила — писмо страних језика, међународне преписке и средина у којима је она заиста матична. Знање латинице, као и знање страних језика, јесте предност коју не треба обесхрабривати.
Ту није спорно да Срби знају и користе латиницу. Спорно је оно што се дешава кад латиница престане да буде избор, а постане једини одговор — кад читав један народ, генерацију за генерацијом, престане да мисли о свом писму зато што му никада није ни требало да размишља, и напросто га заборави.
Овде није реч о забранама нити о подели на два табора — реч је о једној једноставној промени навике: страни језик пишемо латиницом, а српски језик ћирилицом.
Дуго се говорило да је латиница практичнија за куцање, за интернет, за телефон. То је некада делимично и било тачно — рани уређаји нису ни подржавали ћирилицу. Данас то више не стоји: сваки телефон и рачунар подржава ћирилицу подједнако добро, а пребацивање између писама траје колико и један додир екрана.
Оно што је некада било техничко ограничење данас је остало само навика. А навика се, за разлику од технологије, мења врло лако — чим престанемо да је сматрамо неизбежном.
Занимљиво је да управо развој вештачке интелигенције уклања и последњи практичан разлог за бригу око разумевања. Некада се могло рећи да странац неће разумети текст написан ћирилицом. Данас алати за превод и препознавање текста то раде тренутно и поуздано — коме год треба превод, добиће га за секунд, без обзира на то којим је писмом текст изворно написан. Тиме пада и последњи аргумент да писмо треба бирати ради туђе удобности, а не ради сопственог идентитета.
Историја познаје оба исхода, и добро је видети их један поред другог.
Јеврејски народ је вековима, у расејању по целом свету, без сопствене државе, сачувао хебрејски језик и писмо као окосницу свог идентитета. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века тај језик је чак свесно обновљен као жив, говорни језик — доказ да опстанак писма није ствар случаја, него одлуке заједнице да га не напусти.
С друге стране, Румуни су до средине деветнаестог века писали сопственом ћирилицом. Тада је политичка одлука тадашњих власти прешла на латиницу. Резултат се данас, свега стотинак педесет година касније, види јасно: велики број образованих, младих Румуна уопште не зна да је ћирилица икада била писмо њиховог језика. Прекид није настао за миленијум, него за неколико генерација, онда кад заједница престане да брине о сопственом писму.
Kинези, Јапанци и Корејци, чија су писма неупоредиво захтевнија за учење од ћирилице, не размишљају о напуштању свог писма ни у доба глобализације ни у доба вештачке интелигенције. Сложеност писма никада није била разлог да се оно одбаци — губитак интересовања јесте.
Народ није самосталан само зато што има државу, границе и институције. Самосталност почиње много раније — у способности да именује свет сопственим језиком и запише га сопственим писмом.
Кад народ постепено напусти своје писмо, он не губи само слова. Губи непосредан приступ сопственој прошлости: књигама, породичним документима, натписима на надгробним споменицима, архивама. Оно што је генерацијама било природно, унуцима почиње да делује страно.
Зато очување ћирилице није носталгија за нечим што је прошло. То је одговорност према ономе што тек долази.
Ретко ко забрањује ћирилицу (до сада сваки пут при окупацији). Она нестаје тише — кад предузеће одабере латинички назив јер му тако делује модерније; кад издавач процени да ће ћирилична књига теже проћи на тржишту; кад родитељ детету напише поруку латиницом, једноставно зато што му је тако брже; кад натпис, реклама или сајт пређу на латиницу, а нико то и не примети као одлуку.
Управо зато реченица „свеједно је којим писмом пишемо“ није неутрална онолико колико звучи. Онда кад једно писмо већ полако потискује друго, равнодушност никада није подједнако распоређена — увек иде у корист оног писма које већ преовлађује.
Ћирилица се не чува декларацијом да је волимо. Чува се тиме што је користимо, баш онда кад би нам латиница била удобнија.
Дете упознаје писмо онако како га види код куће. Ако га среће само у школској свесци, оно ће му остати школска обавеза. Ако га види у поруци коју му мама напише, у честитки, у књизи коју отац чита наглас, оно ће му бити нормалан, жив део живота.
Родитељима није потребан говор о идентитету. Довољан је сопствени пример — и стрпљење да дете научи да ћирилицу не само препознаје, него у њој и течно чита. Читалачка навика писмо чини трајним; препознавање слова то не може.
За породице у расејању улог је још већи. Језик тамо често не преживи ни другу генерацију, а писмо обично нестане и брже од језика. Дете које не уме да чита ћирилицу губи приступ великом делу онога што му претходне генерације остављају — књижевности, историји, породичном сећању. Оно што остаје јесте презиме и понеки обичај, без праве везе иза њих. Живот у другој држави не тражи такву цену: могуће је бити добро уклопљен, говорити неколико језика, поштовати земљу у којој се живи, а ипак не изгубити оно одакле се потиче.
Јавни простор ствара представу о томе шта је уобичајено. Ако су натписи, називи предузећа, реклaме и медији претежно писани ћирилицом, писмо остаје видљиво и природно. Ако га готово нигде нема, нове генерације почињу да га доживљавају као нешто резервисано за уџбенике, цркве и споменике — не за свакодневни живот.
Ту одговорност деле школе, факултети, медији, издавачи и државне установе. Од њих се не тражи само да формално користе ћирилицу, него да створе окружење у коме је она стварно, функционално и савремено писмо — квалитетан дигитални садржај, доступни фонтови, доследна употреба у документима.
Исто важи и за привреду. Предузеће може имати сасвим савремен визуелни идентитет, а назив исписан ћирилицом. Медиј може бити технолошки напредан, а садржај објављивати ћирилицом. Производ намењен извозу може задржати ћирилицу тамо где се продаје код куће. Ниједно од тога није у сукобу — потребни су само намера и мало пажње.
Очување писма нема пуну вредност ако се, у исто време, осиромашује сам језик. Стране речи су природан део развоја сваког језика онда кад означавају нешто ново за шта нема домаћег назива. Проблем настаје кад се постојећа српска реч потискује само зато што страна звучи модерније или стручније.
Богат језик омогућава богату мисао. Зато вреди читати добру српску књижевност, неговати јасан говор, развијати стручну терминологију на српском, и учити децу да мисли изражавају пуним, разложним реченицама — не зато да би се затворили према свету, него зато да би, кад год пожеле, свет могли да опишу сопственим речима.
Познавање страних језика и писама јесте знак образовања, не претња идентитету. Оно постаје проблем тек онда кад се сопствено писмо жртвује ради те отворености — као да смо, желећи да разумемо свет, заборавили ко смо ми у њему.
Прави космополитизам подразумева сусрет самосвесних култура, а не њихово мешање у једну исту. Српска култура може бити отворена према свету само ако зна шта јесте, и шта не жели да изгуби.
Многи данас пишу латиницом искључиво из навике, посла или зато што о писму никада озбиљно нису размишљали — не из непоштовања према сопственом наслеђу. Ту нема места осуди.
Постоји, међутим, разлика између толеранције и равнодушности. Рећи да су „оба писма лепа“ и наставити праксу у којој једно полако нестаје — то није неутралан став, то је прећутан пристанак на нестајање. Ако желимо да ћирилица опстане, морамо јој свесно дати предност у српском језику. То није искључивост. То је одговорност према сопственом наслеђу.
У личном животу: подесити ћириличку тастатуру, писати поруке и потписивати се њоме, бирати књиге штампане ћирилицом.
У породици: учити децу да ћирилицу течно читају, не само препознају, и читати им наглас на српском.
На послу: предложити ћириличке верзије докумената и сајтова, инсистирати на јасном српском изразу.
У јавности: препознавати и подржавати медије и предузећа која поштују сопствено писмо, а на његово одсуство указивати мирно, без осуде.
На интернету: објављивати ћирилицом, користити је у називима страница и профила, помоћи старијима и деци да подесе тастатуру.
Ниједан од ових корака сам по себи не мења много. Заједно, кад их прихвати довољно људи, мењају цео културни простор.
Не желимо да ћирилица буде само формално призната, негде записана у уставу и заборављена у пракси. Желимо да буде прво писмо српског језика — видљиво у јавном простору, природно у породици и на послу, живо међу Србима код куће и у расејању, пренето деци као вредност, не само као школска лекција.
Желимо друштво у коме се нико неће питати зашто пише ћирилицом, јер ће то сматрати сасвим природним.
Не почиње се великом декларацијом. Почиње следећом поруком коју напишемо, књигом коју купимо, потписом који оставимо, писмом којем учимо своју децу.
Ниједан народ не може очекивати да неко други чува оно што он сам занемарује.
Ћирилица ће живети онолико колико је будемо користили.
Пиши српски. Пиши ћирилицом.
