Култура и језик
Култура је заједнички осећај за језик, обичаје, веровања, понашање. Она одређује групу људи који деле исти поглед на свет и начин живота и с тога је вероватно да ће имати и слично размишљање. Култура и језик се узајамно подразумевају, јер нема културе без језичког израза, нити има језика без културног садржаја
Културни идентитет
Културни идентитет је начин на који се људи односе међусобно и значајан је јер управо одређује квалитет односа између људи.
Културни идентитет даје људима осећај припадности и сигурности када граде односе са другима који деле исту културу, а управо су припадност и сигурност две темељне вредности које чине породицу и оснажују појединца који потиче из таквих породица.
Претерано изражен културни идентитет, који је самом себи циљ, може лоше утицати на односе са другим културама, то међутим не треба да служи као показатељ погрешности националне културе већ као смерница за њено унапређење и даљи развој.
Значај културног идентитета за појединца, народ у целини, а последично и за државу
Сликовито појашњено, ако направимо паралелу са грађевинарством, а сви се ми дивимо грађевинским подухватимо, посебно оним који упорно одолевају зубу времена, свака особа је засебна цигла. Као таква, ако стоји неко време издвојена изложена спољном окружењу, неминовно ће оронути, пропасти, користиће се као „подметач“ или претворити у прах. Другим речима неће имати никакав смисао, колико год лепа и корисна она била у почетку. Култура је везиво, малтер који више појединаца везује у сврсисходну целину, структуру која може бити величанствена и снажно одолевати утицајима спољног окружења, притом свакоме појединачно пружајући ослонац и заштиту.
Основна два критеријума за национални идентитет су:
- Порекло
- Језик
Језик
Језиком се одржавају и преносе култура и културне везе. Култура је производ историјско и друштвено успостављених говорних заједница које су у великој мери створене и обликоване по језику.
Језик којим говоримо одређује и наш поглед на свет, начин размишљања и односа са окружењем. Зато се готово увек обрадујемо када дођемо у додир са својим сународницима и чујемо свој језик. Подсвесно знамо да се са том особом можемо разумети, не само у говору, већ и у смислу неке дубље повезаности.
Моћ језика утиче на начин размишљања
Моћ језика да одражава културу и утиче на размишљање су по први пут увели амерички лингвиста и антрополог Едвард Сапир и његов ученик Бенџамин Ворф. Према њиховој хипотези, структура језика утиче на начин размишљања и понашања. Основни разлог зашто различити језици могу различито утицати на поступке људи тај што језик филтрира њихова запажања и начин на који категоризују искуства. Другим речима, начин размишљања и поглед на свет су условљени језиком. По теорији лингивстичког релативитета, структура не ограничава оно што људи могу мислити или опазити, него има тенденцију да утиче на оно што обично мисле.
Језик као механизам интерпретације реалности
Култура је у суштини систем за организовање и усмеравање људског искуства, при чему поједине културе на различите начине упрошћавају, па тиме унеколико и искривљено представљају укупни свет стварности. Тако свака култура образује специфичан оквир унутар којег се интерпретирају одабрани спољни знаци реалности. Основни механизам за ову интерпретацију јесте језик који има и битну додатну улогу која из тога израста. Језиком човек одвајкада тумачи природу и уобличава културу као свој сопствени људски свет, при чему између језика и културе постоји стална интеракција на разним плановима.
Језик као кључ културе
Сва је култура створена захваљујући језику и кроз језик, а у великој мери и у језику; а врата сваке културе отварају се кључем њеног језика. Ово значи да језик није само статички референтни оквир културе, систем за њену интерпретацију, него и њен динамички конститутивни принцип. На тај начин доживљај света је условљен културом, док је она сама увелико профилисана језиком. Са своје стране, као предуслов и творитељ културе, језик се обликује управо по мери њених потреба и могућности. Тако култура и језик у сталном садејству формирају и мењају свет у којем живе људске заједнице, и сами се изграђујући у том процесу.
Национални идентитет
Национални идентитет је део социјалног идентитета, скуп свих обележја националног бића-државе и њеног друштва који живи унутар и ван ње а које се са њом поистовећује, по којима се недвосмислено препознају и разликују од других држава и друштава. То су субјективни осећаји блискости и припадности држави и друштву, те осећаји дужности истицања, унапређења и заштите друштвених и државних вредности и интереса. Ради се о емотивном поистовећивању јединке и група са колективом.
Национални идентитет је субјективно осећање о истоветности и континуитету неке особе са својом нацијом које се формира свесним, слободним и добровољним избором и усвајањем најзначајнијих традиционалних вредности нације. Свесност, слобода и добровољност су одлучујући чиниоци у процесу конституисања националног идентитета. Без националне свести нема ни националног идентитета, без слободног и добровољног усвајања традиционалних вредности своје нације такође нема националног идентитета. Изградња аутентичног националног идентитета је могућа само када је оно праћено слободном вољом и природним током.
Национални идентитет се ствара у процесу социјализације, нарочито примарне: у породици усвајањем матерњег језика и националне културе у којој се формирамо као личности. У примарној социјализацији формира се осећајна димензија националног идентитета: љубав према отаџбини. У току примарне и секундарне социјализације (у школи) усвајају се потом симболички и материјални елементи сопствене нације.
Сједињене Америчке Државе и неопходност стварања националног идентитета
Сједињене Америчке Државе, држава која је настала настањивањем свих народа света, придошлих у потрази за слободом и бољим животом, земља у коју гледају сви либерално настројени појединци широм света, од којих се многи одричу своје народности зарад такозваног космополитизма, таква држава морала је безрезервно да изгради национални идентитет свога становништа, да се уједини око јединственог језика (само један глас разлике је одлучио да то буде Енглески а не Немачки језик) и националних симбола и тековина, као и да створи историју, колико год она у поређењу са осталим државама света била занемарљива. У културолошком смислу је основна одлика Америке да је она такозвани „Лонац за топљење“ (Melting pot) култура и националности. Колико год свакоме било дозвољено да приватно чува своју културу и обичаје, у Америци човек постаје Американац онда када проговори енглески и понаша се у складу са основним друштвеним нормама.
Опасности садашњег облика глобализације и космополитизације
Оног тренутка када појединци буду издвојени из сопствених култура и народа, са њима ће они који у том тренутку поседују финансијску и медијску моћ, моћи да чине шта им је воља. Управо ту лежи разлог тежње глобалистичких кругова моћи да расточе националне идентитете и створе једно глобално „космополитско“ друштво. У данашњем смислу те речи, често можемо чути да се људи изјашњавају као космополите насупрот родољубљу и јасно формираној националној свести. Космополитизам међутим не искључује и не треба да искључује националне идентитете, исто као што ни национални идентитети не треба да искључују космополитизам са једне стране и под-идентитете са друге, а у које спадају породица као основни идентитет, а потом и локални идентитет – село, град или крај града у ком смо одрасли, потом регија и коначно држава.
На крају крајева, сви смо ми људи са својим појединачним врлинама и манама, какви год да су нам порекло и култура и као такви нормално је и пожељно да прихатимо скуп вредности које нас све спајају у једно светско друштво, не огрожавајући притом наше културне различитости.
Родољубље
Патриотизам или родољубље је скуп снажних и искрених осећања љубави, поштовања и привржености чији су објекти сопствени народ, национална држава (отаџбина, домовина) и целокупан етнички простор датог народа, језик и писмо, национална историја, национална култура, традиција и предање, национални симболи, те најзначајније аутентичне националне институције из сфере политике, одбране, спорта, културе, науке, просвете и религије.
Патриотизам подразумева развијену националну свест и оформљен национални идентитет, како на индивидуалном, тако и на колективном нивоу.
Патриота има обавезу да се бори за слободу свог народа и независност, суверенитет и целовитост своје отаџбине, те да, у сфери свог професионалног, друштвеног и политичког деловања, у границама својих могућности активно доприноси остваривању националних интереса, очувању и афирмацији националне културе и постизању свеукупног националног бољитка.
За патриотизам је широко прихваћен позитиван вредносни став, с обзиром да он искључује пристрасно идеализовање сопственог и ниподаштавање других народа, осећање мржње, презира или нетрпељивости према другим народима и дискриминаторско опхођење према њима, што могу бити одлике национализма и што јесу одлике шовинизма.
Патриотизам се, напротив, одликује поштовањем других народа и туђих националних култура, уз снажан осећај поношења сопственом националном припадношћу и националном културом
Отаџбина
Одломак из беседе Николаја Велимировића Жичког на Видовдан 1940. године
Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама.
У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости.
Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну.
Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника — све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине.
С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина. А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина.
Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.
Извор: