По ономе шта је учинио само за данашње студенте, заслужио је да се његово име помиње више пута дневно. Зашто? У Београд је дошао без игде ичега, а оставио му је много.
Овај рођени Требињац био је велетрговац, рентијер, почетком двадесетог века један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих личности међу Србима пореклом из Херцеговине, председник Београдске Задруге, национални радник и велики српски просветни добротвор.
У свет је кренуо из села Придворци код Требиња, у којем је и рођен. Још пре завршене основне школе отац га је послао код свог пријатеља Јована Пишталића у Бањалуку да тамо изучи трговину. Затим је прешао у Брчко, код стрица, где је ишао у школу и радио као шегрт у стричевој магази. Занат је пекао и у Београду, да би после рата с турцима, отворио своју самосталну радњу Ћеловић 1880. године у локалу на почетку улице Краљевића Марка. Трговао је житом, шљивама и свим врстама хране, а касније се бавио и лиферацијом овса за војску и хлеба за општинске стражаре.
Напорним радом, Ћеловић, о којем се мало зна, стекао је огромно богатство.
После Првог светског рата купио је и земљиште између улица Карађорђеве, Загребачке и Босанске и ту сазидао низ четвероспратница. Дао је значајан допринос естетском уређењу Београда, јер је део Савамале уредио по узорУ на велике европске градове.
Ипак, упркос богатству остао је доживотно скроман. О томе сведочи и његова покретна имовина. После његове смрти, наиме, у његовом покућству није пронађен ниједан златан сат, ланац или прстен. Од покретне имовине пописана су три отомана, завесе, два тепиха, трпезаријски сто и шест столица, два креденца, два кревета – месингани и гвоздени са сламањачама, обично вунено ћебе и дрвени кофер.
Али, ова громада од човека у сваком смислу, иза себе је оставила огромну непокретну имовину.
Није се женио па је имовину оставио Београдском универзитету, због чега се и данас сматра његовим највећим добротвором.
После његове смрти, 15. августа 1929. године пронађен је његов први тестамент из 1911. којим је своју имовину оставио универзитету, као и Основно писмо о оснивању задужбине Луке Ћеловића – Требињца од 23. децембра 1925. године.
Задужбини је предао своје имање у Јаворској улици 7 и 9, а остало имање се прикључило фонду задужбине после његове смрти. Осим плаца и куће у Јаворској улици, задужбину Луке Ћеловића чинили су и двоспратна кућа у Улици Краљевића Марка 1 са четири стана и четири дућана у партеру, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке улице број 1 са 24 стана са три лифта и шест дућана са три теретна лифта, и палата дуж целе Загребачке улице (бројевима 3, 5, 7, 9) и Босанске (данас улица Гаврила Принципа) број 16 са тридесет једним станом, седам дућана и четири теретна лифта.
Сав приход од ових имања управник задужбине Урош Стајић је сваког месеца предавао управи Београдског универзитета, која је захваљујући овој потпори штампала књиге и научне студије, симпозијуме и конгресе и истраживали у архивама и библиотекама најпознатијих универзитетских центара.
Лука Ћеловић је свој живот посветио Београдској задрузи. Залазећи у београдске кафане, посматрао је оне што се коцкају па би онима што играју у велики новац већ сутрадан у Београдској задрузи био отказан кредит и враћене удеонице.
Био је члан главног одбора четничке организације, који је основан 1902. године, и који је прикупљао новац за опремање чета.
Помагао је и Певачко друштво “Обилић” а хроничари кажу да је било право задовољство видети Луку који је обожавао песму „Хеј трубачу“.
Извор: Хронограф
