Међу најугледнијима у Мексику је неколико научника, врхунских лингвиста и историчара уметности: магистар Маргита Петровић и др Сања Савкић
Они који ништа не знају и не умеју да ураде, не помишљају да им се јавно покажу неко ко је доказан у свету
Осећам да никада нећу имати чак ни прилику да ишта допринесем свом народу и држави на неком званичном нивоу, јер сам до сада доживљавао само одбијање, блокаде и унижавање успеха од особа које већ деценијама владају Србијом. А знам да то није само моје уверење и искуство, каже за портал “Наши у свету”, др Вишеслав Симић, родом из Трстеника, од 2010. године професор универзитета на Институту Текнолохико де Монтереј у Мексико Ситију. Др Симић је предавач на одсеку за друштвене студије и хуманистичке науке, а пре доласка у Мексико живео је у више земаља Европе, у Азији као и на северноамеричком и јужноамеричком континенту.
Како живе Срби у Мексику? Колико о њима брину амбасада Србије и Српска православна црква?
– У Мексико Ситију је највећа наша колонија и прилично често се виђамо и дружимо. Ту је и амбасада, у којој је већ неколико година неколико племенитих и позитивних људи, који би и више постигли, ми верујемо, да их не коче из Београда – не чак ни тако намерно, већ највише због те негативне селекције у кадровима, необразованости и незнања, и те проклете усредсређености на Западну Европу и САД. Веома је, верујем, из истих разлога, слаба веза и са “нашом” Црквом, али смо благословени једном групом изванредно образованих, племенитих и вредних монаха који се из грчке дијаспоре и православље преобраћени Мексиканци, који нас заиста искрено воле, поштују, и уживају да се друже са Србима. Вероватно зато што у Мексику не би биле велике донације, а и због слободоумности и храбрости у сусрету са владиком који је именован да буде пастир Србима у Мексику, нема обиласка и бриге за наше мало стадо. Иако су сви Срби који су у Мексику веома поштовали Цркву као институција, с правом су забринути и пречесто и узнемирени вестима о корупцији, реформама и неприхватљивом понашању високих функција Цркве. Стога су нам ближи и дражи ови наши локални пастири, пуни љубави и благорођа, од оних који су усредсређени на новац и задовољство неподобне црквеним лицима. Верујем да веће духовно поштовање и дивљење наших људи осећају према нашем чувару и непревазиђеном филозофу маркисти др Дејану Михаиловићу, него што је било званичнику Цркве из Београда. Ту је и неколико наших жена-научника, врхунских лингвиста и историчара уметности: магистар Маргита Петровић, и донедавно, др Сања Савкић, коју су, као врхунски стручњаци за уметност Маја, Немци „зграбили“ и пребацили у Берлин. Ту је и неупоредиви духовити Ђорђе Прокин, са породицом, чија духовитост и познавање српског језика (уз много других) одушевљавају све нас. Имамо чак и два ресторана – један који нуди ћевапе и пљескавице, који воде један Нишлија, други (Скровиште, тј. Ил Ритрово) је веома фин ресторан италијанске хране, који воде наши незаменљиви домаћини скоро свих српских дружења, Драган и Вања Скочић.
Колико је тачна изрека – да би човек постао цењен у Србији, мора прво да оде из земље и каријеру оствари у иностранству?
-Верујем да ни тада пречесто не долази до поштовања у Србији – барем овој данашњој званичној и владајућој. На приватном нивоу, верујем, да већина наших људи осећа да их суграђани и породица поштују, да цене тај успех у иностранству. Могуће је рећи, на основу сопственог искуства, да је управо тако у мом случају, што се тиче родбине и пријатеља, али да осећам да никада нећу имати чак ни прилику да ишта допринесем свом народу и држави на неком званичном нивоу, јер сам до сада доживљавао само одбијање, блокаде и унижавање успеха од особе које већ деценијама владају Србијом. А знам да то није само моје уверење и искуство.
Зашто је то тако?
-Људи, који заправо ништа не знају и не умеју да урадите како треба, не смеју ни да помисле да икоме ко је доказан у свету да омогућите да јавно покажете како нешто треба да урадите, посебно када је било урађено из патриотизма и без искоришћавања такве шансе за лично богаћење и шиканирање других. Знам да у моме родном граду никад нису ни помислили да ме “искористе” за нешто што би донели неки бољитак том народу, и да ме увек “скрајну” док тамо боравим. Можда је тако и боље јер имам више времена за породицу и пријатеље, могу са неке филозофске висине да се чудим нискости људске, која ни у своју праву неће да допусти бољем да се искаже. То је осећај који, убеђен сам, дели највећи постотак наших људи који не живе и не раде у Србији.
А колико има истине у изреци да се отаџбина више воли са дистанце, из туђег белог света?
-Верујем да сам Србију, тј. српски духовни, културолошки и цивилизацијски простор, и све наше разноврсне Србе, од Крајине, преко Сент Андреје, па до Охрида и Котора, увек волео и дубоко разумевао. Ипак, када је човек одмакнут од свакодневних нискости, које неумитне у сваком народу и свачијем животу, најчешће се усредсређује на оно лепо, узвишено и племенито па тако ми више видимо оно позитивно, и спремним смо да опростимо оно негативно, сопствене духовне радости и благостања, сећање на нашу добру и благословену Србију. Довољно нам је гадости које неумитно имамо у својим животима, где год да се налазимо.
Разговарала: Радмила Лончар
Извор/Светлопис: Serbios Unidos/ Дијаспора
