Кристина Ђорђевић из Базела овогодишњи добитник награде Швајцарског савеза хемије

Кристина Ђорђевић из Базела је ове године напунила 26 година. Ова чудна 2020. година поред завршених студија, њеног доброг здравља и њених најмилијих њој ће посебно остати у дивном сећању. Добила је, почетком месеца, награду швајцарског савеза хемије (Swiss Chemical Society) за изванредан рад у науци. „Мој рад се бавио једном новом технологијом која истражује структуру протеина, који се користе као терапија против рака“, рекла је Кристина за портал Расејање инфо. Искрено је додала, да награду није очекивала. „Чинило ми се, да је немогуће, да награду поред тако јаке конкуренције добије неко са наших просторија. Али ето и то се догодило. Од 1992., од када се она додељује, прва сам, коју је добила, како волим да кажем са чудним именом“.

Многима је захвална на подршци и помоћи а понајвише фирми која ју је стипендирала, као и родитељима и брату. Истиче да се радује награди али да још увек није свесна, да ју је, баш она освојила. „Мислим да мојим родитељима у овом тренутку награда више значи него мени. Можда је разлог тај што је официјална церемонија доделе награде одложена за нека боља времена, када прође пандемија коронавируса. Вероватно када награду и званично будем примила очекујем да ће све бити другачије, да ћу онда постати свесна да сам је баш ја добила и да ће ми помоћи у унапређењу већ постојећих идеја“, додала је Кристина.

На високој школи Северозападне Швајцарске „School of Life Science“ је на мастер студијама одсек медицинска информатика. На истом факултету је завршила и хемију. „Ове године професор ми је понудио посао на истраживању па сам тако започела и мастер студије“. Фирма Солвиас АГ за коју је радила последњих година је одлучила 2017. да подржи њене студије. „Омогућили су ми да наставим да радим са 70 посто и платили ми факултет. Тако да сам сто посто студирала и 70 посто радила у лабораторији“. Скромно додаје да није било много напорно.

Увек је била добар ђак. Математика, хемија и природне науке су је увек више привлачиле. Посао у фармацеутској фирми који је добила 2015. године је довео до испуњења пословних жеља. Након завршених мастер студија не планира да упише докторске већ да своје идеје употреби, надовеже и да направи неку велику иновацију.

Кристина Ђођревић има два држављанства: српско и швајцарско. Мајка Весна родом је из Кладова, али је одрасла у Модричи у Републици Српској. Отац Милорад -Миле је из околине Свилајнца. Има и млађег брата Бранка (20).

„Иако смо се брат и ја родили у Швајцарској, имамо и српско држављанство. То ми је јако битно да се зна, јер смо нас двоје веома везани за наше корене. Идемо често за Србију, за Београд код бабе и тетке, и за Луковицу где имамо кућу“. Увек наглашава да је веома поносна што је у априлу и мају 2000 године била у вртићу у Свилајнцу и да је много срећна због тога.

Са великим поштовањем Крстина наглашава да је завршила и Српску допунску школу. Дивне учитељице су јој биле Анђелка Красојевић и Милена Милосављевић. Веома им је захвална на лепо пренесеном знају и мотивацији да што више науче о својим коренима. „Хвала мојим родитељима што су ме уписали и у Српску допунску школу, где сам имала прилику да научим ћирилицу и српску историју“

Тренирала је карате и стигла до браон појаса. Повреда је учинила да није могла даље професионално да се бави овим спортом али се зато определила да постане тренер. „Пратила сам рад мале деце. Са њима (децом) сам увек добро комуницирала и увек смо имали добар однос. Драго ми је да сам могла да им пренесем моје знање и да их мотивишем у овом спорту. Дуго сам била и први асистент тренера, али сам се то морала да прекинем због студија и посла“.

Једно време је била и члан Културно уметничког друштва Кикац из Базела. Играла је фолклор. „Због обавеза сам морала да направим паузу, али се надам да ћу ускоро имати прилику да наставим“. „Док сам била у Кикцу претежно сам пратила наступе, нисам наступала, јер ми то није био приоритет. Ишла сам и помагала око организације и припрема за наступ. Тамо сам била првенствено због дружења и играња. Најлепши тренутак са Кикцем био ми је када смо имали наступ у Београду и када смо гостовали у Жикиној шареници“. Додала је да јој је омиљена кореографија Босилеградско Крајиште– са којом је Кикац  2009. у Темишвару победио на Европској смотри.

За Србију одлази два до три пута годишње. „Због пуно обавеза обично само једном стигнем до Луковице где ми родитељи увек бораве најмање три пута годишње. Останем на пар дана у Београду. Овде године због коронавируса нисам могла уопште да идем. Баш када сам имала слободне дане Србија се била затворила и нисам желела да идем у карантин. Тешко ми је пало што нисам могла да идем“, додала је Крстина.

Када је у Београду воли да шета. „Шетња по граду почиње врло рано ујутру и траје до увече. Рекла бих да знам сваки део Београда. Са тетком радије идем на Аду него негде на море. Желим да све своје време проведем са породицом. Као малом детету тешко ми је било падало, када су друга деца причала да су преко викенда били код бабе или тетке, а моји нису били близу. То ми је много недостајало“.
Иначе Кристина воли да путује. „Обично увек дам предност Србији“. Обишла је многе земље и градове. Каже да јој је много лепо било у Лондону, Риму, Москви, Ст Петерсбургу, Паризу, Бриселу, Амстердаму. Посебна су јој драга острва Крит (у Грчкој) и Мајорка  (у Шпанији) али поред Србије воли Италију. Жеља јој је да ту земљу детаљно обиђе аутом. Ове године је у плану било и упознавање Шведске али је пандемија спречила путовања.
До неког бољег и сигурнијег времена Кристина се као и већина представника српског расејања неће мрдати из Швајцарске и пажљиво ће се бавити истраживањем на својим мастер студијама.

Извор: rasejanje.info