Др Ранко Рајовић, аутор НТЦ система учења, оснивач Менсе Србије и сарадник УНИЦЕФ-а за рану едукацију, поделио је своје искуство као отац четворо деце у разговору за Детињарије.
Младост у игри и смеху: Рајовић признаје да је, као млад отац, и сам био „једно велико дете“. Проводио је пуно времена играјући се са својом децом, често их излажући (контролисаним) опасностима, што је резултирало ситуацијама попут „губљења“ у шуми. Ова искуства су била облик васпитања кроз игру и смех, придоношење њиховом развоју кроз активности које су укључивале самостално решавање проблема.
Равноправно родитељство: Иако је постојала подела у улогама родитеља, с Рајовићем као вођом за игру и активности напољу, а мамом фокусираном на домаће задатке, васпитање је било успешно. Постојала су правила како би деца схватила границе, а Рајовић наглашава важност граница за правилан развој. Истиче значај родитељског заједништва, посебно у савременом друштву где се све више бракова разводи.
Прве три године и љубав као кључ: Рајовић дели знање о биолошкој страни родитељства, истичући да су прве три године живота кључне. Биологија је створила хормон љубави, окситоцин, који се лучи у великим количинама током порођаја. Ова љубавна веза омогућава родитељима да задовоље потребе детета. Рајовић наглашава важност љубави, истичући да су правила и границе од суштинског значаја, посебно у првим годинама дететовог живота.
Време проведено са децом: С обзиром на велику разлику у годинама између деце, Рајовић признаје да је време проведено са сваким дететом било различито. У млађим данима, активно је учествовао у њиховим животима, учећи их вештинама преживљавања и самосталности. Искуства са својом децом примењује и у раду са већим групама деце, организујући НТЦ кампове широм Европе.
Креативно посвећивање детету: Рајовић наглашава важност креативног приступа у одгоју. Истиче да је кључно дете подстаћи на игру, смех и нелогичне приче које подстичу развој мозга. Овај приступ примењује у раду са децом у НТЦ пројектима, као и у НТЦ клубу Дедиње у Београду, где деца већину времена проводе напољу у природи.
Професионални живот и васпитање: Рајовић признаје да у почетку његов професионални живот није значајно утицао на васпитање деце, али како су деца расла, путовао је више и проводио мање времена са најмлађим. Ипак, покушао је искористити време заједно на путовањима као прилику за разговор, смех и учење.
Поверење између родитеља и деце: Према Рајовићу, поверење између родитеља и деце треба бити засновано на искрености и љубави, а не на страху. Родитељи требају поставити границе, али истовремено омогућити детету да учи кроз самостално доношење одлука унутар тих граница.
Друштвене мреже и мобилни телефони: Рајовић упозорава на потенцијалне опасности друштвених мрежа и прекомерне употребе мобилних телефона код деце. Препоручује ограничавање времена проведеног на телефону и постављање јасних правила. Рајовић дели своје искуство с НТЦ кампова, где деца имају ограничен приступ телефонима, а ипак ретко користе те уређаје, јер су заузета игром и активностима напољу.
Улога тате данас: На крају, Рајовић изражава забринутост због тренда где се улога тате све више свела на испуњавање жеља деце. Сматра да је важно да деца науче да не могу одмах добити све што пожеле, већ да постоји време и труд који се улаже у остваривање циљева. Залаже се за активан приступ очева у васпитању, подстицање љубави, игре и учења кроз искуства.
Извор: Детињарије
