Ја сам путник са Вардара,
Где је Српство без слободе;
Ал’ сам чуо тужан жубор
И Миљацке, бистре воде.
Видео сам реке обе,
Мој Србине, сужњи робе!
Не хоре се песме тамо
Са лаганих тамбурица,
Суморне су песме њине
И суморна њина лица,
Ал’ им језик слатко звони.
Којим зборе милиони.
Они штују обичаје.
Али прошлост више свега,
А уз гусле прослављају
Обилића, Скендербега
И Косово Поље равно,
Где нам паде царство славно.
Надају се и чекају
На минулу славу стару,
Да завришти српски коњиц
На Миљацкој и Вардару –
Надају се, српски сине:
Не превари наде њине!
Војислав Илић (година непозната, 19.век)
