Рођен је и одрастао у Београду. У престоници се школовао у Немачкој школи, најстаријој страној школи у Србији, где су неговани богата традиција и престижни програм наставе. Растао је дружећи се са децом царских Руса који су населили Београд након Октобарске револуције, међу којима је био и три године старији будући бунтовни млади сликар Игор Васиљев (1928-1954). Са Васиљевом је ишао у ноћне шетње Сењаком, пењали су се на бандере и скидали са њих сијалице, ноћу препливавали Саву и градили први сликарев атеље од брвана украдених са укотвљених баржи на реци.
Био је активан спортиста. Иако неубедљивог изгледа, освојио је 1946. године првенство Србије у прсном пливању на 200 метара у базену, испред универзалног спортисте, пливача, фудбалског голмана, скијаша Северина Бијелића. Након овог догађаја, поражени такмац из новооснованог клуба Црвена звезда постао је кум његовом надимку Исус. Тада Пеђи још није расла брада, али је изгледао заиста толико измучено и жилаво као да је скинут са крста. Од тада, сви су га знали као Исуса, по имену које га је пратило до краја живота и које у основи нема никаве везе са његовим каснијим животним опредељењем да пројектује цркве. Поред спорта бавио се се радио-аматерством, астрономијом, биологијом, музиком и наричито математиком, а архитектуром се „заразио“ касније.
Светлопис: М. Анђела (извор: Вечерње Новости)
Због „буржујског“ порекла, током рата је више пута привођен и затваран, а после рата је прогањан, па чак и на факултету, док је студирао. Једном приликом је, бежећи од полиције, провео ноћ сакривен на тавану факултета. Још као студент, на међународном архитектонском конкурсу за израду пројекта болнице у Паризу добио је прву награду, али као син „народног непријатеља“ није могао да добије пасош да отпутује и награду прими.
Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1956. године са пројектом Саборне цркве. Услед неразумевања факултетских професора, овај пројекат црквеног објекта морао је да пријави под лажним именом концертне дворане, да би уопште био разматран од стране испитне комисије. У пројекту је представио и применио оригиналну, јединствену теорију акустике, чијом је необичношћу изненадио испитну комисију. Према соственом сведочењу, после успешне одбране дипломског рада, морао је да се крије да не буде ухапшен, а двојица професора која су му дали десетку, Димитрије Леко и Станко Клиска, због тога су превремено пензионисана.
Породица архитеката
По мајчиној лози био је четврта генерација архитеката. Деда му је Милан Табаковић, врсни архитекта и градитељ, будимпештански ђак и угледни Србин у некада српском Араду, отац чувеног новосадског модернистичког архитекте Ђорђа Табаковића и Ивана, познатог сликара и професора на београдској Уметничкој академији.
Његов рад струка је потценила
Средином педесетих година Пеђа Ристић је важио за „L’Enfant Terrible“ српске архитектуре. Међу првима је развио стил сублимног социјалистичког модернизма крећући се у различитом, личном правцу у односу на остале његове представнике. Преузевши ликовне и естетске узоре из српске средњовековне сакралне архитектуре, он гради своје цркве, али не по принципима социјалистичког модернизма, већ насупрот, по стриктним традиционалним црквеним канонима.
У време социјалистичког друштва развијеног у некадашњој Југославији, када је естетика архитектуре пратила бољшевичку естетику соцреализма и социјалистичког естетизма, он своје цркве није могао да пројектује у земљи, већ их је реализовао у иностранству. У Бирмингему је по Пеђином пројекту изграђен дом Светог кнеза Лазара са црквицом Свете Евгеније, за који је 1991. добио награду Чарлса, принца од Велса. Ова награда у износу 20.000 фунти био је уједно највећи хонорар који је Пеђа примио за свој рад. Све касније цркве, поготово оне у Црној Гори, радио је без материјалне накнаде достојне великана архитектуре.
Светлопис: Ђакон Драган С. Танасијевић (извор: Вечерње Новости)
Пеђа Исус је пројектовао импозантан број цркава широм православног света – њих је 90. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је на многе препреке и оспоравања, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Често за своје пројекте није плаћен или је његов ауторски хонорар био бедно низак. Његова понуда за учествовање у градњи монументалног, национално значајног храма Св. Саве у Београду је одбијена. Поводом тога, Ристић ми је рекао: „Одбили су ме јер не љубим руке црквеним великодостојницима.“
Брод у којем се људи спасавају
Његов Саборни храм у Бару (Храм Светог Јована Владимира) највећа је саборна црква у Црној Гори и трећи по величини православни храм у свету, после Храма Христа Спаса у Москви и Храма Светог Саве у Београду. Током дуге каријере неуморно је истрајавао на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона. Био је дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ „брод у којем се људи спасавају“.
Црква Христовог спаса у Пребиловцима у Хрватској
О Божићу 2010. Ристић је завршио можда свој најзначајнији архитектонски пројекат: Цркву Христовог спаса у Пребиловцима у Хрватској. Пребиловци су место које је треће по страдању у Другом светском рату, одмах иза Хирошиме и Нагасакија. Од 1.150 становника овог села, усташе су побиле 850. Протомајстор је дошао на идеју да направи цркву „не ради сећања на жртве, него ради њиховог васкрсења“. Обновио је минирану цркву у Пребиловцима над њеним кратером, да буде како је рекао „као сликостојитељка архитектуре комплекса Цркве Васкресења са Црквом Светог гроба у Јерусалиму“. Наравно, није реч о буквалној копији Храма Васкрсења Христовог, већ новом пројекту којим се дух и атмосфера храма подигнутог на јерусалимској Голготи преносе у Пребиловце.
Био је оснивач и активни члан Друштва за обнову и оживљавање комплекса Светих арханђела код Призрена (1989), дугогодишњи председник друштва жртава комунистичког терора „Свети Ђорђе“ и оснивач еснафа „Лазар Хиландарац“ за неговање црквених мобилијара (1999).
Одбачен и заборављен
Заборављен од утицајних из архитектонске струке, пензију заслужног уметника није добио као архитекта, већ парадоксално као музичар – „дрндафониста“. Овај назив настао је по Пеђином инструменту који је сам начинио – „дрндафону“, необичној комбинацији клавира и некакве врсте гитаре. Након дугогодишњег готово волонтерског рада на месту професора на Академији српске православне цркве за уметност и конзервацију, отишао је ненадано, након што су остарелом протомајстору усмено саопштили да се његов предмет – укида. Уместо захвалности за вишедеценијски и срамно потцењен рад, без оправдања је склоњен са тог радног места, а архитектура као предмет тада је избрисана из програма студија ове академије. После овог догађаја, ренесансни полимат је живот наставио повучено у свом поткровном београдском стану пројектујући, цртајући и преносећи своје идеје уском кругу пријатеља истомишљеника – до последњег даха.
Извор: Вечерње Новости
